Srpska reč psovka dolazi od prasl. pьsovati koja je srodna reči pas (prasl. i stsl. pьsъ, od ie. pis- = šaren), odnosno psovati je značilo "govoriti kome kao prema psu".
Da, nije lepo, ne prija načitanom intelektualnom uhu.
Pa šta?
Toliko je ružnih i neprimerenih svari rečeno i naprisano učenim, administrativnim, sladunjavim, kičastim, pa i licemernim književnim jezikom da psovke deluju sasvim primereno u iskazivanju emocija. U odnosu na zavlačenje na finjaka, psovka je sirovo i surovo iskren izliv emocija.
Ne, nisam za psovanje po svaku cenu. Umetnost je znati prepoznati trenutak za psovku i opsovati pravu osobu ili događaj pravom psovkom.
Nedavno je jedna profesorka, koju veoma cenim, govorila na predavanju o tome koliko se grozi kada čuje na hodniku fakulteta kako mlade devojke sočno psuju. U pravu je. Jeste ružno. Ali ako se vodimo načelom nazovi-stvari-pravim-imenom, onda se ne može pobeći od psovanja. Neke stvari, neki ljudi su toliko neopisivi književnim jezikom, da se u opisu naših osećanja moramo poslužiti uličnom psovkom.
I zašto ne ide da žensko psuje? Feminizam na stranu, svako zdravorazumsko ljudsko biće poseduje emocije i prirodno je da su neke od njih negativne. Ako je i žena ljudsko biće i ona oseća bes, frustraciju, nepodnošljivost neke situacije. Dakle, i ona ima potrebu da opsuje.
Mada, slažem se da nije baš svaka prilika pogodna za psovanje. Treba znati naći trenutak i sagovornike koji će razumeti značenje naše psovke. Nikada ne dovesti druge ljude u neprijatnu situaciju izlivom svoje ljudskosti.
Zašto stranci uvek prvo nauče psovke? Zašto bilo ko, kada počne s učenjem stranog jezika, prvo izgugluje psovke? Moje mišljenje je da se na taj način štitimo. Psovka je signal da nešto ne paše. Ako smo u stranoj zemlji i čujemo nekoga da psuje, psovka je signal da se čuvamo. Takođe, psovke nam nešto govore o mentalitetu naroda, o onome šta im je važno, šta ih vređa i koliko su izopačeni u psovanju.
Meni više smetaju kletve. Prizivanje više sile, bilo da je onaj koji kune vernik ili ne, je zaista ružan način da se neko ponizi. Kletve pljušte na sve strane. Čuveno kunilište - skupština, zatim pijaca, ulica, domovi zdravlja, šalteri...
Nikada ne psujte i ne kunite:
Da, nije lepo, ne prija načitanom intelektualnom uhu.
Pa šta?
Toliko je ružnih i neprimerenih svari rečeno i naprisano učenim, administrativnim, sladunjavim, kičastim, pa i licemernim književnim jezikom da psovke deluju sasvim primereno u iskazivanju emocija. U odnosu na zavlačenje na finjaka, psovka je sirovo i surovo iskren izliv emocija.
Ne, nisam za psovanje po svaku cenu. Umetnost je znati prepoznati trenutak za psovku i opsovati pravu osobu ili događaj pravom psovkom.
Nedavno je jedna profesorka, koju veoma cenim, govorila na predavanju o tome koliko se grozi kada čuje na hodniku fakulteta kako mlade devojke sočno psuju. U pravu je. Jeste ružno. Ali ako se vodimo načelom nazovi-stvari-pravim-imenom, onda se ne može pobeći od psovanja. Neke stvari, neki ljudi su toliko neopisivi književnim jezikom, da se u opisu naših osećanja moramo poslužiti uličnom psovkom.
I zašto ne ide da žensko psuje? Feminizam na stranu, svako zdravorazumsko ljudsko biće poseduje emocije i prirodno je da su neke od njih negativne. Ako je i žena ljudsko biće i ona oseća bes, frustraciju, nepodnošljivost neke situacije. Dakle, i ona ima potrebu da opsuje.
Mada, slažem se da nije baš svaka prilika pogodna za psovanje. Treba znati naći trenutak i sagovornike koji će razumeti značenje naše psovke. Nikada ne dovesti druge ljude u neprijatnu situaciju izlivom svoje ljudskosti.
Zašto stranci uvek prvo nauče psovke? Zašto bilo ko, kada počne s učenjem stranog jezika, prvo izgugluje psovke? Moje mišljenje je da se na taj način štitimo. Psovka je signal da nešto ne paše. Ako smo u stranoj zemlji i čujemo nekoga da psuje, psovka je signal da se čuvamo. Takođe, psovke nam nešto govore o mentalitetu naroda, o onome šta im je važno, šta ih vređa i koliko su izopačeni u psovanju.
Meni više smetaju kletve. Prizivanje više sile, bilo da je onaj koji kune vernik ili ne, je zaista ružan način da se neko ponizi. Kletve pljušte na sve strane. Čuveno kunilište - skupština, zatim pijaca, ulica, domovi zdravlja, šalteri...
Nikada ne psujte i ne kunite:
- boga (bilo da je Jahve, Alah, Isus, Šiva, Perun ...)
- decu (ljudi mnogo vole svoju decu)
- mrtve (to je stvarno mizerno)
- seme i pleme (samo zato što se rimuje ne znači da prija svakom uhu)
- na osnovu nacionalne pripadnosti/nepripadnosti (svi narodi su podjednako ružni, glupi, sebični...)
- nekoga ko to nije zaslužio (umetnost psovanja počiva na tome koga/kako/čime častite)
- tamo gde to ne priliči
- samo da biste ispali 'urbani'
Srž! Divan tekst! Piši češće! <3
ОдговориИзбриши