четвртак, 29. децембар 2011.

Nefunkcionalan, ali svrsishodan!

Moja omiljena reč srpskog jezika je jedan pridev.

Svrsishodno.

Zvuči pomalo arhaično i pretenciozno, verovatno zato što i jeste, kao što i većina stvari obično i jeste onakva kakva se čini, jer lažu oni koji kažu da je sve uvek tako komplikovano i zamršeno i metaforično i metafizički preneseno na nešto drugo.
Svrsishodno je ono šta je shodno svojoj svrsi i nije li to divna osobina u današnjem svetu eksploatacije i koristi. No, da ne bih dalje pljuvala po sajber savremenom svetu, vraćam se naslovu. Funkcija je namena. Ili nije? Funkcionalno je ono šta radi. Nefunkcionalno je ono šta ne radi.
A šta je funkcija reči funkcija? Da označi neku osobinu. Funkcija je dakle osobina nekog predmeta, osobe ili pojave da služi svrsi. Funkcija je dakle češće korišćeni sinonim krasne i obožavane reči svrsishodnost, izvedene od prideva svrsishodan.

Ono čime se ponajviše bavim u poslednje vreme je svrsishodnost u književnosti, pa i same književnosti kao umetnosti.
Paradoks današnjeg shvatanja umetnosti i umetničke slobode: umetnost je lišena funkcije.
Da li to znači da je knjiženost nefunkcionalna? Ne. Zato ovo i jeste paradoks (setimo se definicije paradoksa: ono šta ne može biti, ali ipak jeste).
Književnost svakako funkcioniše, dakle ima funkciju. Svrsishodna je. Ali koja je tačno njena funkcija, njena svrha?

Rekao bi čika Aristotel za dramu da je cilj katarza. Pije vodu.
Zatima imamo basne, priče i ostale žanrove, rodove i vrste sa poukama i poučnim funkcijama. I to je ok, shvatljivo je.
Satire, parodije i ostale kritike društva i karaktera. Mhm.
Ali, onda se pojavljuju razne poetike apsurda koje baš ne nude neke odgovore. Zapravo ne nude nikakve odgovore jer je njihova funkcija da prikažu nešto... želim naći sinonim za apsurd... besmisleno? Ne besmisleno nije reč koju tražim, jer, koliko kod da nisam ljubitelj poetike apsurda, neka dela koja se bave ovom tematikom imaju smisao, a smisao je u prikazu besmisla.

Reč funkcija često u stručnoj literaturi zamenjuje reč uloga. No, da li su ove dve reči baš apsolutni sinonimi, da li su potpuno zamenljive? Recimo u rečenici: Dobio je glavnu ulogu u predstavi. Dobio je glavnu funkciju u predstavi. Ne bih rekla.

Elem, svrsishodno je sve šta služi svrsi. I to je divna karakteristika stvari i ljudi u manipulatorskom sistemu razmišljanja.
Ovaj tekst je potpuno lišen i pouke i apsurda, ali ipak služi svojoj svrsi. Svrha ovog teksta je da govori o pridevu svrsishodno, o mojoj omiljenoj reči i možda da podstakne čitaoca da razmišlja o svojoj omiljenoj reči i o tome šta naše omiljene reči govore o nama.
Nek je slava svrsishodnosti i ubacite je u svoj govor, meni za ljubav.
Živi bili.

субота, 10. децембар 2011.

Prosto preproširena rečenica

Nedavno mi je, sasvim neočekivano, stigla vest od mojih najbližih i najdražih da su mi, mada nikada to nisam primetila niti sam iskreno ranije o tome razmišljala, rečenice, kako u govoru tako i u pisanju, pa čak i sms poruke, predugačke.
Žale se ljudi, koji su bili dovoljno ljubazni ili zlobni, ali optimizam i pesimizam na stranu, da pravim previše digresija i da su uvodi u ono o čemu misle da pričam preširoki i da nemaju nikakve veze sa ostatkom priče, te da me na kraju ne shvataju.

Naime, kada bolje razmislim, količina verbalno uobličenih slobodnih asocijacija koje moje misli i govorni aparat sebi dozvoljavaju, smeta načelnoj funkciji govora da dođe do izražaja, a ta funkcija je, kao što se nadam da svi koji ovo čitaju, na čemu sam im veoma zahvalna, znaju jeste, prenošenje informacije.
Postavlja se, prirodno, pitanje da li je krajnja poruka, ako se uzme u obzir njena prigušenost od strane, naizgled nebitnih i za nju suštinski nepovezanih činjenica, nekad i ne baš činjenica, više pitanja ili pretpostavki, čak nagađanja ili komplikovanih formulacija nekih suštinski tupavih ideja, uopšte bitna?
Nije li rogobatna rečenica, kojoj ne znamo kraj i početak, ružna za čitanje jer je nerazumljiva ili je jednostavno njena veličina zastrašujuća jer očekujemo da, kao i svaka rečenica, bude puna informacija, a pošto je ogromna odmah mislimo da je pred nama ogroman broj činjenica koje moramo da popamtimo, shvatimo, analiziramo i to deluje preteško?
Ali, ako rečenici skinemo sve nepotrebne prideve, zavisne rečenice, digesije i uvode i izbacimo ono šta se suštinski ne odnosi na njen početak, šta ćemo dobiti?

Kratke rečenice.

One su lake za čitanje.
Čak je i pisanje kratih rečenica brže.
Misao je jasnija.
Njena neposebnost je svima očigledna.
A, jesu li lepe?
Kratke rečenice?
Jesu li?
Lepe?

недеља, 04. децембар 2011.

Umetnost psovanja

Srpska reč psovka dolazi od prasl. pьsovati koja je srodna reči pas (prasl. i stsl. pьsъ, od ie. pis- = šaren), odnosno psovati je značilo "govoriti kome kao prema psu".


Da, nije lepo, ne prija načitanom intelektualnom uhu.
Pa šta?
Toliko je ružnih i neprimerenih svari rečeno i naprisano učenim, administrativnim, sladunjavim, kičastim, pa i licemernim književnim jezikom da psovke deluju sasvim primereno u iskazivanju emocija. U odnosu na zavlačenje na finjaka, psovka je sirovo i surovo iskren izliv emocija.



Ne, nisam za psovanje po svaku cenu. Umetnost je znati prepoznati trenutak za psovku i opsovati pravu osobu ili događaj pravom psovkom.

Nedavno je jedna profesorka, koju veoma cenim, govorila na predavanju o tome koliko se grozi kada čuje na hodniku fakulteta kako mlade devojke sočno psuju. U pravu je. Jeste ružno. Ali ako se vodimo načelom nazovi-stvari-pravim-imenom, onda se ne može pobeći od psovanja. Neke stvari, neki ljudi su toliko neopisivi književnim jezikom, da se u opisu naših osećanja moramo poslužiti uličnom psovkom.

I zašto ne ide da žensko psuje? Feminizam na stranu, svako zdravorazumsko ljudsko biće poseduje emocije i prirodno je da su neke od njih negativne. Ako je i žena ljudsko biće i ona oseća bes, frustraciju, nepodnošljivost neke situacije. Dakle, i ona ima potrebu da opsuje.

Mada, slažem se da nije baš svaka prilika pogodna za psovanje. Treba znati naći trenutak i sagovornike koji će razumeti značenje naše psovke. Nikada ne dovesti druge ljude u neprijatnu situaciju izlivom svoje ljudskosti.

Zašto stranci uvek prvo nauče psovke? Zašto bilo ko, kada počne s učenjem stranog jezika, prvo izgugluje psovke? Moje mišljenje je da se na taj način štitimo. Psovka je signal da nešto ne paše. Ako smo u stranoj zemlji i čujemo nekoga da psuje, psovka je signal da se čuvamo. Takođe, psovke nam nešto govore o mentalitetu naroda, o onome šta im je važno, šta ih vređa i koliko su izopačeni u psovanju.

Meni više smetaju kletve. Prizivanje više sile, bilo da je onaj koji kune vernik ili ne, je zaista ružan način da se neko ponizi. Kletve pljušte na sve strane. Čuveno kunilište - skupština, zatim pijaca, ulica, domovi zdravlja, šalteri...


Nikada ne psujte i ne kunite:


  • boga (bilo da je Jahve, Alah, Isus, Šiva, Perun ...)
  • decu (ljudi mnogo vole svoju decu)
  • mrtve (to je stvarno mizerno)
  • seme i pleme (samo zato što se rimuje ne znači da prija svakom uhu)
  • na osnovu nacionalne pripadnosti/nepripadnosti (svi narodi su podjednako ružni, glupi, sebični...)
  • nekoga ko to nije zaslužio (umetnost psovanja počiva na tome koga/kako/čime častite)
  • tamo gde to ne priliči
  • samo da biste ispali 'urbani'

понедељак, 12. септембар 2011.

Lirski subjekat i njegovo (glagolsko) nevreme

U poslednjih godinu dana primetila sam da je došlo do velike promene u društvu. Ceo grad deluje nekako otvorenije, slobodoumnije, sa manje šunda i kiča, sa manje predrasuda.
Kada sam svoje zapažanje iznela izvesnoj Maji, rekla mi je da samo nismo više u srednjoj školi.
Čekaj, Majo. Kakve veze ima srednja škola sa širenjem ukusa i vidika moje okoline?
Pa, da! Promenismo okolinu. Nema više prepričavanja tračeva i listanja Tračare, Reportera i ostalih skandaloznih novina. Više nisam u toku sa šatro urbanim dešavanjima. Mada sam se kroz čitavu srednju školu borila da ne znam o čemu ti listovi govore, bilo je neizbežno pored toliko blebetanja i ogovaranja. Ne znam ko je u poslednjih godinu dana ugradio (ili ugradila) silikone. Ne znam ko je čiji dečko/devojka. Ne znam čiji novi singl je izašao iz zatvora (ovde preterujem, svi znamo ko je u pitanju).

Neću lagati da mi nedostaje srednja škola, ali bih volela da sam imala snage da se više potrudim da objasnim prirpodno-matematičkom smeru razlike izmeću nekih pojmova. Ne mislim da su glupi i plitki. Što se tiče matematike, a naročito fizike, u odnosu na mene svako od njih bio je Ajnštajn. To što racionalno obrađuješ informacije nije izgovor da svojom Biblijom nazivaš Tajne tog-i-tog džeseta 2. Volela bih da sam makar pokušala da pomerim ljude iz blata logičnosti u koje su se zaboli.



~Pojmovi koji su ostali nedokučeni većini ljudi koji nemaju tu čast da studiraju književnost su:

LIRSKI SUBJEKAT/ PRIPOVEDAČ - o kome je profesorka pričala dok smo svi pokušavali da na dvočasu srpskog shvatimo kako se aminokiseline vezuju u poliNeMoguDaSeSetimKoje lance uz oslobađanje H2O i da li ih neki položaj, čega ono beše, čini alifatičnim ili aromatičnim.
Dakle ono šta je profeseorka pričala sebi u bradu verovatno je bilo sledeće:
Pisac/pesnik nije lirski subjekat.
Šta li je onda pitate se.
Lirski subjekat je onaj koji oseća sve ono o čemu pesma govori.
Ne krivim ljude koji su ovo prevideli. Na kraju krajeva ko je taj što piše pesmu? Lirski subjekat ili pisac?
Pa, pisac! Kao što glumac glumi. Glumac glumi, ali koga glumi? Glumi nekog lika. Paralele se mogu podvući. Pisac neku ideju iskazuje koristeći lirski subjekat. On govori umesto pesnika. Dakle, kao što glumac nije lik koji tumači, tako ni pisac nije lirski subjekat.
Isto je i sa pripovedačem. Ne prepričava nam pisac nešto šta se zbilo, već to čini pripovedač. Pripovedač može da nas vodi kroz priču koju već poznaje i kao da je se priseća . Ali može i da se sa nama čudi događajima. Kao on to nije znao od ranije.

KONTEKST VREMENA - to je onaj uvodni čas na kom smo crtali po sveskama, slušali muziku (da profesorka ne vidi), pričali o svađama Karleuše i one-srpske-majke-koja-ne-sme-biti-imenovana (nemam neki razlog, samo je ne volim).
Pričala nam je profesorka i o tome kada je i zašto nastala Biblija, Kanconijer, Čiča Gorio (ili kako smo ga zvali Čiča Smorio) i pričala nam je o vremenu i uslovima koji su uticali na Dostojevskog dok je pisao Braću Karamozove. Ali šta će nam to u životu?
Mnogo je bitno razumeti kontekst u kom je delo nastalo. Da smo slušali uvodni čas u Bibliju ne bismo izgubili nedelju dana na nepotrebnu raspravu o položaju žena u Bibliji. Ne može se književno delo nastalo tako davno posmatrati iz savremene feminističke perspektive. Da smo slušali kontekst, ne bismo gubili vreme na bespotrebna pitanja. Razumeti vreme i društveno-istorijeske okolnosti je krucijalno za razumevanje bilo kakvog teksta.

U mojoj porodici tradicionalno se gaji netrpeljivost prema reči intelektualc. Za nas intelektualac je pogrdna reč, koju vezujemo za one koji se prave pametni.
Učili su me da diploma vredi samo onoliko koliko si zbilja naučio stičući je.



Širimo znanje!

понедељак, 29. август 2011.

Šminka i šabloni *spoiler alert*

Bajka počinje uvek isto.Npr:  Bio jednom jedan... Radnja dalje teče očekivanim tokom i kraj je uvek srećan.
A čime počinje savemena beletristika koja danas prolazi? Par vampira, vukodlak i zbunjeni adolescent. Kao što se da zaključiti pisaću o romanima Stefani Majer. Još gore: o sagi koju je napisala. Kao da jedna knjiga nije bila dovoljna. Fanovi, nemojte ovo čitati, neće vam se svideti. Upozoreni ste.

Hejteri, klimajmo glavama u ritmu!
Primetila sam (a samo vanzemaljac ne bi primetio, srećnik) da se većini ljudi koji vole da 'čitaju' neobično dopada pitka plitkost u prikazivanju mitološke folklorne građe koju su narodi gradili hiljadama godina.
Moji prijatelji bili su u čudu kada sam im rekla da se kod Vuka (mislim na Karadžića) pod pojmom vampir podrazumeva i pojam vukodlaka. U srpskoj tradiciji je to isti pojam. Recite to fanu Sumraka - ubiće vas, iscediti vašu krv i prineti je kao žrtvu Majerovoj.



Ako hoću malo da se igram Frojda mogu poći od činjenice da je spisateljica (ovu imenicu, koju prezirem iz nekog čudnog razloga, čuvam samo za pisce poput Stefani) svoju debi knjigu napisala dok je bila na porodiljskom odmoru. Am...



Malo guglovanja otkrilo mi je da je dotična domaćica, kako veoma originalno zanimanje u vremenu postfeminizma... U svakom sličaju, gospođa Majer je brinula o svojoj deci, pala u postporođajnu depresiju i napisala postdepresivnu knjigu. Moje (i nadam se ne samo moje) mišljenje je da je spisateljica napisala knjigu kako bi 'dala objašnjenje' milionima nesrećno zaljubljenih žena zašto ih oN (primetitili ste da je on sa velikim N umesto sa velikim O?) ne voli... Ah!


Stvorila je lik mlade i naivne devojke oko koje se bore mitske mačo zveri i svi bi voleli da mogu da je vole, ali ne! Oni su zveri, oni nisu dovoljno dobri za nju. Ona zaslužuje bolje! Ah tragedije, jer je njihova priroda takva.



*Da, devojke, oni bi vas voleli, ali nisu oni krivi što su čudovišta!* poručuje nam gospođa Majer.
Ali postoji caka. Devojke baš to vole, kao što je mudra spisateljica verovatno i osetila na svojoj koži... Dakle, sve se vrti oko toga da oni ne pripadaju istoj vrsti i kada ona postane vampir sve se rešava. Sada mogu da budu zajedno. Sem što se onaj vukodlak zaljubljuje u njenu poluvampirsku ćerku dok je još beba. Dakle, malo banalizovane mitologije, malo pedofilije i mnogo patetike i neuvrljivih unutrašnjih monologa i eto ga bestseler.
Da ne zaboravimo zlatnu formulu: glavni likovi su uvek savršeni sem što imaju jednu manu. Naime, Bela je trapava. Kako strašna mana pored onolikih epiteta koji nam dočaravaju njenu lepotu, pamet i tako te bitne stvari. Stvarno? Zaista gospođo Majer? Zašto? Čemu?
Jedini logičan razlog su pare. Oko njih se vrti svet.
Moja poruka: čitajte mitologije! Ima ih u biblioteci. Slovenska, germanska, egipatska, kineska... Čitajte mitove, a ne polusvarene bljuvotine. Pročitajte Vukovu knjigu Život i običaji naroda srpskog, Hesiodovu Teogoniju ako ste napredni u čitanju.

Ne, ne mislim da je sve šta je popularno kič, ali Sumrak i ostale članove sage prezirem, jer obrađuju mitologiju (koju obožavam) iz najbanalnijeg mogućeg ugla. Knjige Stefani Majer su kao lepa devojka sa previše šminke, koja je puna kompleksa, a kojoj više jednostavno nema pomoći. Zato ne odbacujte narodnu mitologiju i epiku samo zato što želite da budete urbani. Ne budite plitki.

петак, 26. август 2011.

José Saramago


Građenje alternativne stvarnosti koja služi samo kao podloga za priču. Fantastično nema glavnu ulogu.
Bezimeni likovi koji nikako nisu tipski. Izvajani su po modelu i zadržavaju baš one ljudske osobine koje piscu trebaju da bi određena ljudska karakteristika izašla u prvi plan i postala tema priče. A šta je ime uopšte? Reč lišena svakog značenja jer ju je prisvoio pojedinac samo svojim prsustvom na zemlji. Ime nije bitno. Bitno je samo šta onaj koji to ime nosi ima da, kroz primer, poruči. Saramogovi likovi prikazani su uvek kroz konkretne situacije (često lišene realnosti, ali opet tako dobro osmišljenje da se u njihovu verodrostojnos ne može odmah posumnjati. Pripovedač raspolaže činjenicama, ali i osećanjima junaka.
Teme Saramogovih priča uvek su opšte i univerzalne, jedino forma, neposredna i sirova, doprinosi utisku nečeg novog u književnosti.
Učili su nas još u osnovnoj školi pravilima interpukcije. Nobelovac ta pravila zanemaruje stoga deluje kao buntovnik u svetu književniosti (sasvim pristrasno rečeno). Ali nije da pravila kod Saramaga ne postoje. Postoje, ali su samo njegova.
Pozivanje na Homera kod Saramaga ima još jednu funkciju više od pukog poređenja. I jedan i drugi bavili su se opštim temama i nema sumnje da se pisac nadahnuo Homerovim epovima. Paradoks je u tome što iako kratke  Saramagove priče deluju epsko upravo zbog teme i zanimljive forme.
Pozivanje na mit u priči Kentaur. Objašnjenje, tumačenje i interpretacija grčkih verovanja. Život mitskog bića u svetu savremenog društva, koje očigledno odbija svaki oblik mašte i sve svodi na logiku i interes ali kojim pre svega upravlja strah. Strah od nepoznatog, strah od besmrtnog.


Fikcija koju vidimo u priči je surovi prikaz društva koz banalnu i detinjastu igru šta bi bilo kad bi bilo. Šta bi se desilo kada bi stvari bile žive i kada bi mogle da pruže otpor. Prikaz našeg društva, samo u paralelnoj stvarnosti. Sve je isto, ali su predmeti živi.
Slična kritika društva se sreće u Priči o nepoznatom ostrvu. Prikaz ljudskog straha od smrti. Smrt kao zaraza. Sklonite smrt da je ne gledam očima, jer ono šta mi nije pred očima očigledno ne postoji. Koliko god da je zamisao kralja bila savršena ona propada jer smrt je jača od čoveka. Smrt uvek pobeđuje.

понедељак, 04. јул 2011.

Slika vredi hiljadu reči?


Zavisi čijih i zavisi koja slika. Slika koja se kreće i koju prati zvuk = film. Želim da verujem da živm u vremenu procvata filmske industrije. Ali pre će biti vreme vladavine televizije.

Film
Prvo nem. Potom sa tonom, ali bez boje i na kraju sa tonom, bojom, pa još sa specijalnim efektima, zatim i u 3D varijanti. Film se svakako odupire kraljici Televiziji.
Volim film. Ne gledam televiziju već godinama. Film mi je draži jer ne traži od mene da se svakog dana posle ručka nacrtam ispred televizora. Ne traži obavezu. Sama biram kada ću da ga gledam i dok ga gledam nisam sama. Drugačiji je doživljaj gledanja fima na DVD-u kod kuće i u bioskopu. Da ne bih bila u iskušenju da opletem po televiziji (tj. načinu na koji nam ispira mozak i uništava zdravlje) prelazim na razliku između knjige i filma.

Knjiga je starija. Biblija je knjiga. Kuran je knjiga. Knjiga dakle može biti svetinja. Da li se to može reći za film?
Slika ne vredi hiljadu reči. Makar ako je u pitanju moja slika. Lakše mi je da izgovorim ili napišem hiljadu, dve, tri hiljade reči nego da nacrtam jednu valjanu sliku. Može biti da je ova fraza jednostavno pogrešna, no pre će biti da ja ne znam da slikam. Knjiga jeste starija i ona će uvek inspirisati režisere da prema njoj snimaju film, ali može i obrnuto. Nisu li ekspresionisti još pre stotinak godina baš iz filma preuzeli metode? Npr. postupak montaže. Bili su inspirisanisani pokretom i na sve načine su težili da ga ubace u svoje pljosnate dvodimenzionalne knjige. Nije da su ikada to uspeli, ali njihov trud rezultovao je novim postupcima, originalnim i osvežavajućim. Knjiga se nije dala uništiti. Borilila se. Davala je inspiraciju filmu i od njega je ponovo primala. Recikliranje ideja, nikako ekonomičnost. Simbioza?
Da li izraz lica ikada može zameniti unutrašnji monolog? Znam da postoje postupci i u filmu koji to omogućavaju, ali da li režiser, koji pretapa knjigu u film ima istu viziju makar jedne scene kao ja? Ili vi? Nije li lepota baš u tome što svako od nas čitajući knjigu zamišlja drgo lice, drugačiji osmeh ili suzu?  Svakako se bolje identifikujem sa likom iz romana ili pripovetke nego iz filma. Nekada samo detalj zna da upropasti čitavu scenu iz filma, jer film ima svoj rok snimanja i budžet. Knjiga je slobodna, ali isto tako je i nema i crno bela.
Kao student književnosti logično bi bilo da branim knjigu i da kažem kako nikada neće izumreti. Istina je da bih volela da neke fimove analiziramo na isti način na koji analiziramo knjige. Knjige čitam kada sam raspoložena ili kada fakultet to traži, ali svaki dan odgledam po makar jedan film jer ga volim.
Lenjost? Nedostatak mašte?
Ne bih rekla. Film samo pruža više prostora da se umetnik izrazi. Knjigu piše pisac i samo on. U stvaranju filma učestvuje čitava ekipa čija imena počasno gmižu na kraju svakog filma: režiser, producent, glumci, šminkeri, kostimografi, statisti...
Na dodeli Oskara koliko kategorija za fim postoji? Najbolji film, glumac, glumica, ženska sporedna uloga, muška sporedna uloga, muzika, animacija...
Mašta, jupi!


No ipak, bila u pitanju knjiga ili film na kraju dana bitno je samo da nije stvarnost.