Nedavno mi je, sasvim neočekivano, stigla vest od mojih najbližih i najdražih da su mi, mada nikada to nisam primetila niti sam iskreno ranije o tome razmišljala, rečenice, kako u govoru tako i u pisanju, pa čak i sms poruke, predugačke.
Žale se ljudi, koji su bili dovoljno ljubazni ili zlobni, ali optimizam i pesimizam na stranu, da pravim previše digresija i da su uvodi u ono o čemu misle da pričam preširoki i da nemaju nikakve veze sa ostatkom priče, te da me na kraju ne shvataju.
Naime, kada bolje razmislim, količina verbalno uobličenih slobodnih asocijacija koje moje misli i govorni aparat sebi dozvoljavaju, smeta načelnoj funkciji govora da dođe do izražaja, a ta funkcija je, kao što se nadam da svi koji ovo čitaju, na čemu sam im veoma zahvalna, znaju jeste, prenošenje informacije.
Postavlja se, prirodno, pitanje da li je krajnja poruka, ako se uzme u obzir njena prigušenost od strane, naizgled nebitnih i za nju suštinski nepovezanih činjenica, nekad i ne baš činjenica, više pitanja ili pretpostavki, čak nagađanja ili komplikovanih formulacija nekih suštinski tupavih ideja, uopšte bitna?
Nije li rogobatna rečenica, kojoj ne znamo kraj i početak, ružna za čitanje jer je nerazumljiva ili je jednostavno njena veličina zastrašujuća jer očekujemo da, kao i svaka rečenica, bude puna informacija, a pošto je ogromna odmah mislimo da je pred nama ogroman broj činjenica koje moramo da popamtimo, shvatimo, analiziramo i to deluje preteško?
Ali, ako rečenici skinemo sve nepotrebne prideve, zavisne rečenice, digesije i uvode i izbacimo ono šta se suštinski ne odnosi na njen početak, šta ćemo dobiti?
Kratke rečenice.
One su lake za čitanje.
Čak je i pisanje kratih rečenica brže.
Misao je jasnija.
Njena neposebnost je svima očigledna.
A, jesu li lepe?
Kratke rečenice?
Jesu li?
Lepe?
Žale se ljudi, koji su bili dovoljno ljubazni ili zlobni, ali optimizam i pesimizam na stranu, da pravim previše digresija i da su uvodi u ono o čemu misle da pričam preširoki i da nemaju nikakve veze sa ostatkom priče, te da me na kraju ne shvataju.
Naime, kada bolje razmislim, količina verbalno uobličenih slobodnih asocijacija koje moje misli i govorni aparat sebi dozvoljavaju, smeta načelnoj funkciji govora da dođe do izražaja, a ta funkcija je, kao što se nadam da svi koji ovo čitaju, na čemu sam im veoma zahvalna, znaju jeste, prenošenje informacije.
Postavlja se, prirodno, pitanje da li je krajnja poruka, ako se uzme u obzir njena prigušenost od strane, naizgled nebitnih i za nju suštinski nepovezanih činjenica, nekad i ne baš činjenica, više pitanja ili pretpostavki, čak nagađanja ili komplikovanih formulacija nekih suštinski tupavih ideja, uopšte bitna?
Nije li rogobatna rečenica, kojoj ne znamo kraj i početak, ružna za čitanje jer je nerazumljiva ili je jednostavno njena veličina zastrašujuća jer očekujemo da, kao i svaka rečenica, bude puna informacija, a pošto je ogromna odmah mislimo da je pred nama ogroman broj činjenica koje moramo da popamtimo, shvatimo, analiziramo i to deluje preteško?
Ali, ako rečenici skinemo sve nepotrebne prideve, zavisne rečenice, digesije i uvode i izbacimo ono šta se suštinski ne odnosi na njen početak, šta ćemo dobiti?Kratke rečenice.
One su lake za čitanje.
Čak je i pisanje kratih rečenica brže.
Misao je jasnija.
Njena neposebnost je svima očigledna.
A, jesu li lepe?
Kratke rečenice?
Jesu li?
Lepe?
Pojednostavljivanje stvari. Ljudski mozak jednog običnog high tech građanina prosto toliko nazaduje, da ako se osmelim da proširim ovu rečenicu, što ću svakako učiniti, onaj ko bude čitao ovaj komentar (ako ga bude čitao) osim tebe, moraće se najverovatnije vratiti na njen početak, baš zato što naš moderni mozak dvadeset prvog veka obraća pažnju samo na jedan delić rečenice, te ga smenjivanje tema u istoj i proširivanje sadržaja rečenice - zbunjuje. Odličan tekst! Baš odličan. Mislim super. Kul. Ekstra je. Ludilo koliko je dobar. ^^ <3
ОдговориИзбриши