четвртак, 29. децембар 2011.

Nefunkcionalan, ali svrsishodan!

Moja omiljena reč srpskog jezika je jedan pridev.

Svrsishodno.

Zvuči pomalo arhaično i pretenciozno, verovatno zato što i jeste, kao što i većina stvari obično i jeste onakva kakva se čini, jer lažu oni koji kažu da je sve uvek tako komplikovano i zamršeno i metaforično i metafizički preneseno na nešto drugo.
Svrsishodno je ono šta je shodno svojoj svrsi i nije li to divna osobina u današnjem svetu eksploatacije i koristi. No, da ne bih dalje pljuvala po sajber savremenom svetu, vraćam se naslovu. Funkcija je namena. Ili nije? Funkcionalno je ono šta radi. Nefunkcionalno je ono šta ne radi.
A šta je funkcija reči funkcija? Da označi neku osobinu. Funkcija je dakle osobina nekog predmeta, osobe ili pojave da služi svrsi. Funkcija je dakle češće korišćeni sinonim krasne i obožavane reči svrsishodnost, izvedene od prideva svrsishodan.

Ono čime se ponajviše bavim u poslednje vreme je svrsishodnost u književnosti, pa i same književnosti kao umetnosti.
Paradoks današnjeg shvatanja umetnosti i umetničke slobode: umetnost je lišena funkcije.
Da li to znači da je knjiženost nefunkcionalna? Ne. Zato ovo i jeste paradoks (setimo se definicije paradoksa: ono šta ne može biti, ali ipak jeste).
Književnost svakako funkcioniše, dakle ima funkciju. Svrsishodna je. Ali koja je tačno njena funkcija, njena svrha?

Rekao bi čika Aristotel za dramu da je cilj katarza. Pije vodu.
Zatima imamo basne, priče i ostale žanrove, rodove i vrste sa poukama i poučnim funkcijama. I to je ok, shvatljivo je.
Satire, parodije i ostale kritike društva i karaktera. Mhm.
Ali, onda se pojavljuju razne poetike apsurda koje baš ne nude neke odgovore. Zapravo ne nude nikakve odgovore jer je njihova funkcija da prikažu nešto... želim naći sinonim za apsurd... besmisleno? Ne besmisleno nije reč koju tražim, jer, koliko kod da nisam ljubitelj poetike apsurda, neka dela koja se bave ovom tematikom imaju smisao, a smisao je u prikazu besmisla.

Reč funkcija često u stručnoj literaturi zamenjuje reč uloga. No, da li su ove dve reči baš apsolutni sinonimi, da li su potpuno zamenljive? Recimo u rečenici: Dobio je glavnu ulogu u predstavi. Dobio je glavnu funkciju u predstavi. Ne bih rekla.

Elem, svrsishodno je sve šta služi svrsi. I to je divna karakteristika stvari i ljudi u manipulatorskom sistemu razmišljanja.
Ovaj tekst je potpuno lišen i pouke i apsurda, ali ipak služi svojoj svrsi. Svrha ovog teksta je da govori o pridevu svrsishodno, o mojoj omiljenoj reči i možda da podstakne čitaoca da razmišlja o svojoj omiljenoj reči i o tome šta naše omiljene reči govore o nama.
Nek je slava svrsishodnosti i ubacite je u svoj govor, meni za ljubav.
Živi bili.

субота, 10. децембар 2011.

Prosto preproširena rečenica

Nedavno mi je, sasvim neočekivano, stigla vest od mojih najbližih i najdražih da su mi, mada nikada to nisam primetila niti sam iskreno ranije o tome razmišljala, rečenice, kako u govoru tako i u pisanju, pa čak i sms poruke, predugačke.
Žale se ljudi, koji su bili dovoljno ljubazni ili zlobni, ali optimizam i pesimizam na stranu, da pravim previše digresija i da su uvodi u ono o čemu misle da pričam preširoki i da nemaju nikakve veze sa ostatkom priče, te da me na kraju ne shvataju.

Naime, kada bolje razmislim, količina verbalno uobličenih slobodnih asocijacija koje moje misli i govorni aparat sebi dozvoljavaju, smeta načelnoj funkciji govora da dođe do izražaja, a ta funkcija je, kao što se nadam da svi koji ovo čitaju, na čemu sam im veoma zahvalna, znaju jeste, prenošenje informacije.
Postavlja se, prirodno, pitanje da li je krajnja poruka, ako se uzme u obzir njena prigušenost od strane, naizgled nebitnih i za nju suštinski nepovezanih činjenica, nekad i ne baš činjenica, više pitanja ili pretpostavki, čak nagađanja ili komplikovanih formulacija nekih suštinski tupavih ideja, uopšte bitna?
Nije li rogobatna rečenica, kojoj ne znamo kraj i početak, ružna za čitanje jer je nerazumljiva ili je jednostavno njena veličina zastrašujuća jer očekujemo da, kao i svaka rečenica, bude puna informacija, a pošto je ogromna odmah mislimo da je pred nama ogroman broj činjenica koje moramo da popamtimo, shvatimo, analiziramo i to deluje preteško?
Ali, ako rečenici skinemo sve nepotrebne prideve, zavisne rečenice, digesije i uvode i izbacimo ono šta se suštinski ne odnosi na njen početak, šta ćemo dobiti?

Kratke rečenice.

One su lake za čitanje.
Čak je i pisanje kratih rečenica brže.
Misao je jasnija.
Njena neposebnost je svima očigledna.
A, jesu li lepe?
Kratke rečenice?
Jesu li?
Lepe?

недеља, 4. децембар 2011.

Umetnost psovanja

Srpska reč psovka dolazi od prasl. pьsovati koja je srodna reči pas (prasl. i stsl. pьsъ, od ie. pis- = šaren), odnosno psovati je značilo "govoriti kome kao prema psu".


Da, nije lepo, ne prija načitanom intelektualnom uhu.
Pa šta?
Toliko je ružnih i neprimerenih svari rečeno i naprisano učenim, administrativnim, sladunjavim, kičastim, pa i licemernim književnim jezikom da psovke deluju sasvim primereno u iskazivanju emocija. U odnosu na zavlačenje na finjaka, psovka je sirovo i surovo iskren izliv emocija.



Ne, nisam za psovanje po svaku cenu. Umetnost je znati prepoznati trenutak za psovku i opsovati pravu osobu ili događaj pravom psovkom.

Nedavno je jedna profesorka, koju veoma cenim, govorila na predavanju o tome koliko se grozi kada čuje na hodniku fakulteta kako mlade devojke sočno psuju. U pravu je. Jeste ružno. Ali ako se vodimo načelom nazovi-stvari-pravim-imenom, onda se ne može pobeći od psovanja. Neke stvari, neki ljudi su toliko neopisivi književnim jezikom, da se u opisu naših osećanja moramo poslužiti uličnom psovkom.

I zašto ne ide da žensko psuje? Feminizam na stranu, svako zdravorazumsko ljudsko biće poseduje emocije i prirodno je da su neke od njih negativne. Ako je i žena ljudsko biće i ona oseća bes, frustraciju, nepodnošljivost neke situacije. Dakle, i ona ima potrebu da opsuje.

Mada, slažem se da nije baš svaka prilika pogodna za psovanje. Treba znati naći trenutak i sagovornike koji će razumeti značenje naše psovke. Nikada ne dovesti druge ljude u neprijatnu situaciju izlivom svoje ljudskosti.

Zašto stranci uvek prvo nauče psovke? Zašto bilo ko, kada počne s učenjem stranog jezika, prvo izgugluje psovke? Moje mišljenje je da se na taj način štitimo. Psovka je signal da nešto ne paše. Ako smo u stranoj zemlji i čujemo nekoga da psuje, psovka je signal da se čuvamo. Takođe, psovke nam nešto govore o mentalitetu naroda, o onome šta im je važno, šta ih vređa i koliko su izopačeni u psovanju.

Meni više smetaju kletve. Prizivanje više sile, bilo da je onaj koji kune vernik ili ne, je zaista ružan način da se neko ponizi. Kletve pljušte na sve strane. Čuveno kunilište - skupština, zatim pijaca, ulica, domovi zdravlja, šalteri...


Nikada ne psujte i ne kunite:


  • boga (bilo da je Jahve, Alah, Isus, Šiva, Perun ...)
  • decu (ljudi mnogo vole svoju decu)
  • mrtve (to je stvarno mizerno)
  • seme i pleme (samo zato što se rimuje ne znači da prija svakom uhu)
  • na osnovu nacionalne pripadnosti/nepripadnosti (svi narodi su podjednako ružni, glupi, sebični...)
  • nekoga ko to nije zaslužio (umetnost psovanja počiva na tome koga/kako/čime častite)
  • tamo gde to ne priliči
  • samo da biste ispali 'urbani'